Možda ste nekada bili u takvim životnim okolnostima da vam je bilo teško, da ste želeli svoja osećanja, misli i situaciju u kojoj se nalazite da podelite sa nekim, očekivali ste razumevanje i podršku, a dobili rečenicu: „Ma, nije to ništa! Da znaš samo kako je meni…“ ili, u boljem slučaju: „Žao mi je zbog tebe“ (a u vazduhu je visilo neko „ali“). Jednostavno, osećali ste da niste naišli na iskreno razumevanje, na ljudsku solidarnost i toplinu, na ono što bi vam olakšalo teret koji nosite… Empatija je izostala.
Čini se da su u poslednje vreme ljudi sve više okupirani sobom i nekim globalnim temama. S jedne strane, rešavaju se pitanja svetske krize i pandemije, a s druge strane, opšta je pomama i trka za time kako biti srećan, kako naći mir, kako biti jak… I to bi bilo sasvim u redu (i zapravo je poželjno), kada ne bismo zaboravljali jedni na druge, kada bismo bili svesni da tome teže svi, i treba da teže, i da niko ne zaslužuje više ili manje.
Imamo li oči, uši i osećanja za druge? Imamo li empatije?
Empatija se najčešće prevodi i razume kao saosećanje, ali empatija je mnogo više od toga. Zapravo simpatija je saosećanje, iako većina ljudi simpatiju doživljava kao naklonost. Simpatija je kada emocijom reagujete na to kako se neko oseća – žao vam je što je neko tužan, drago vam je što je neko srećan… A empatija bi bila uživljavanje (grč. em=u, pathos=osećanje) – pokušavate da osetite isto što i ta osoba oseća, da svet vidite njenim očima.
Postoji izraz koji slikovito opisuje suštinu empatije – „Ući u nečije cipele“. Kada se čovek stavi u nečiju životnu situaciju, njegove okolnosti, njegova uverenja, osećanja i razmišljanja, uči mnogo i o sebi i o drugome. Zapravo, empatijom se ljudi zbližavaju, približavaju jedni drugima, a shvataju i prihvataju različitosti.
Ne morate biti bliski sa nekim da biste osetili empatiju, ali je neizmerno važno da empatišete sa bliskim ljudima – partnerom, prijateljima, decom, roditeljima… I, naravno, važno je da pored empatije nikako ne zanemarujete sebe! Samo ako ste se postarali za sebe (kao što u avionu majke prvo stave sebi masku, a onda detetu), možete biti podrška nekome da prevaziđe težak period i možete se sa nekim radovati zbog njegovog radovanja. Nije dobro ni previše ni premalo empatije. Premalo empatije vodi u hladnoću (i samoću), a previše empatije može odvesti do depresije.
Zato se empatija, iako je njena sposobnost čoveku urođena, uči od detinjstva. I zato je važno da se ona nauči.
„Naučiti dete da ne zgazi gusenicu isto toliko je značajno za dete koliko za gusenicu.“, Bredli Miler
Kada dete nauči da ceni život, ceneći svaki oblik života, znaće da život nema cenu i da svaki živi stvor na svoj život ima pravo.
Od sam tu za vas!
Inspirativna priča – Pola lista papira
Veliki problem se javlja i ukoliko osoba svoje vreme u potpunosti psveti ljudima oko sebe i na razumevanje njihovih problema. Ti ljudi su cesto savetnici i osoba od poverenja i za oslonac u svom okruzenju, ali nazalost, nemaju tu istu podrsku za sebe.
Tako je, draga Dragana. Jeste problem ako se bilo ko u potpunosti posveti ljudima oko sebe i njihovim problemima, bilo da to radi profesionalno ili kao prijatelj. Kada se bavimo profesionalno podrškom i razumevanjem drugih ljudi, njihovih problema i nedaća, govorimo o kreativnoj i konstruktivnoj empatiji – empatiji koja, osim „saživljavanja“ ima za cilj iznalaženje rešenja i kretanja ka njemu.
Osobe od poverenja, kao i savetnici i terapeuti, trebalo bi da, pored toga što su podrška drugima, budu podrška i sebi (a često je to i baza terapeutskog rada, jer osobu treba podsticati na jačanje ličnih snaga, a ne stvarati odnos zavisnosti). Naravno, nikako nije dobro niti je moguće osloniti se samo na sebe i prolaziti kroz sve samostalno i zato je važno uvek imati podršku i znati tražiti je. Često ne znamo da imamo nečiju podršku ako je ne zatražimo, a ako je zatražimo i ona izostane, to je korisna informacija na koga se ne možemo osloniti.
Nekada se iznenadimo da podršku nađemo tamo gde smo je najmanje očekivali. 🙂