Rad sa decom Marija Maričić life coach

Rad sa decom i mladima

 

 Veliki je izazov razgovarati sa detetom, a još veći razumeti ga. Rad sa decom me svakodnevno podseća da je najveća životna umetnost odrasti, a ostati dete.

„Neko je negde rekao i hvala mu: „Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta“.
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek. Nema male sreće i male bolesti. Nema male krađe i male smrti. Nema malog rata niti malog poštenja. Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.“ – M. Antić

Jedna od najčešćih grešaka u komunikaciji sa decom je često obraćanje na ovaj način: “Uživaj dok si mali/dok ideš u školu, posle te čekaju ozbiljne životne brige!” ili “Kakve ti problem možeš da imaš? Tek ćeš videti šta su problem kad odrasteš”.

Ovako se šalju višestruke pogrešne i negativne poruke. Prvo – da je život muka ispunjena teškoćama i problemima, a drugo i vrlo važno – da se potrebe deteta ne doživljavaju ozbiljno i da se detetu ne daje na značaju.

Tokom odrastanja se događaju možda najveći izazovi, a problemi dece i mladih nisu nimalo zanemarljivi i neozbiljni. Oni još uvek ne poznaju dobro ni sebe ni svet oko sebe, i neiskustvo im je stalni kamen spoticanja. To je idealna podloga za nesnalaženje, nesigurnost, otuđenost, strah, krivicu, otpor…

Zato je deci potrebna podrška na putu odrastanja, potrebno im je razumevanje, neosuđivanje, podsticaj i nenametljiv savet. Potrebno im je da ih neko uveri da je greška ispravljiva i da su greške sastavni deo učenja i rasta. Rad sa decom na to obavezuje.

Sa mnogo razumevanja, strpljenja, tolerancije, fleksibilnosti, a iznad svega, sa mnogo ljubavi, individualno pristupam svakom detetu. Moj rad je i individualizovan – prilagođen svakom mladom biću i njegovom karakteru, njegovim osobinama, emocijama i potrebama.

Tokom svog 16-godišnjeg pedagoškog iskustva u nastavi, uspešno sam savladala brojne programe stručnog usavršavanja:

rad sa decom

  • Moć emocionalne inteligencije;
  • Efikasno disciplinovanje;
  • Deficit pažnje i hiperaktivnost dece;
  • Adolescent i specifični stilovi kontakta u porodici;
  • Komunikacija sa učenicima i roditeljima;
  • Tehnike učenja.

U svoje pedagoško znanje i metode i iskustvo iz interaktivne komunikacije u nastavi, implementirala sam tehnike i vežbe iz NLP nauke i resurse coaching-a prilagođene mladom uzrastu i tako rad sa decom učinila njima zabavnim.

Veoma sam ponosna na svoje obrazovanje i stečene diplome i sertifikate, ali ono što je moje najveće bogatstvo i kredibilitet je iskustvo u neposrednom radu sa decom i moje snažno sećanje na sopstveno detinjstvo i brojne izazove sa kojima sam se suočavala, a koji mi danas pomažu da se stavim u ulogu deteta i da ne zaboravim dete u sebi.

Uverena sam da je jedino tako moguće razumeti dete, pomoći mu, naučiti ga i osnažiti.

Oblasti na kojima radimo:

  • Jačanje samopouzdanja,
  • Razumevanje emocija,
  • Veštine komunikacije,
  • Razvijanje empatije,
  • Jačanje motivacije,
  • Nošenje sa kritikom,
  • Prevazilaženje konflikta,
  • Lakše i uspešnije učenje,
  • Rad na ciljevima,
  • Razbijanje strahova,
  • Oslobađanje anksioznosti,
  • Oslobađanje treme.

Priča o mom odrastanju

rad sa decom

Kao i mnoga deca, tokom svog odrastanja, kroz školovanje (a i pre njega) doživela sam brojne nelagode, nepravde, nesnalaženja, strahove, brige, tuge… Često sam se loše osećala i neutešno plakala zbog zadirkivanja vršnjaka, nerazumevanja od strane nastavnika, pa čak uvreda i od jednih i od drugih – bar je moj detinji mozak to tako shvatao i tumačio. Sve je to bilo prilično, prilično bolno…

Tada sam sebi obećala da se nikad neću tako ponašati prema svojim učenicima, jer sam odluku o svom pozivu profesora/nastavnika donela još u sedmom razredu osnovne škole (a možda i ranije). Tada sam zavolela književnost i tada sam se u knjigama susrela sa lepom rečju i našla utehu i razumevanje. Mika Antić, Momo Kapor, Danilo Kiš…pokazali su mi koliku snagu ima reč i da je svaka reč zapravo emocija.

Obećanje dato sebi nisam zaboravila kada sam sa dvadesetak godina počela da radim u školi, ali nisam računala na to da i sa najboljim namerama i sa velikom ljubavlju, mora biti grešaka. I bilo ih je. Svaka greška u radu navodila me je na samoispitivanje, vraćanje u dane školovanja i podsećala me da uđem u cipele svojih đaka i da iz njihove perspektive sagledam situaciju. Bili su to uvek beskrajno korisni uvidi koji su me podsticali da se bavim potrebama i emocijama deteta, a ne samo padežima, stilskim figurama, pravopisom…

rad sa decomIako sam oduvek volela književnost, tokom gimnazijskih dana preplitale su se u meni ljubav prema glumi i ljubav prema psihologiji. Zato sam tih godina glumila u amaterskom pozirištu i pohađala psihološke radionice, predavanja, tribine i počela da izučavam literaturu poznatih psihoterapeuta, kao i zanimljivo štivo popularne psihologije. Ipak, književnost je prevagnula i donela sam odluku  da upišem Filološki fakultet, a onda, studirajući, shvatila sam da kroz brojnu lektiru i literaturu koju sam čitala, konstantno proučavam psihologiju i duhovnost. To me je učvrstilo u potrebi da se bavim svojim bićem i da se interesujem za druge ljude.

Moja empatija je vremenom sve više rasla, ali se i neprestano oblikovala na konstruktivan način i definitvno sam u jednom trenutku došla do toga da iz pozicije nastavnika i predavača, sebe vidim kao edukatora, pomagača i osobu od pomoći i poverenja.

I najvažnije, sačuvala sam dete u sebi za koje me veže snažna slika:

rad sa decom

Devojčica slavi svoj četvrti rođendan, ima bele mašne u loknastoj kosi, lakovane cipelice, nalakirane nokte i narukvice koje zveckaju. Sve je to beskrajno raduje, oseća se lepo, voljeno i zaštićeno. Iskreno se smeje i veruje da je čitav svet dobar…

Posle mnogo godina ne dozvoljavam da ta devojčica ostane samo na fotografiji, već je nosim u sebi i volim je. U trenucima kada se ne osećam radosno i kada sumnjam u sebe, prigrlim tu optimističnu devojčicu i kažem joj da verujem u nju i da ona može sve.
Znam da joj treba verovati!

 

Srećno detinjstvo – put u bolji život!